Kace za kominu

Čačanska rana, valerija, čačanska lepotica, čačanska najbolja, jelica, čačanska rodna, valjevka, čačanska pozna… Ne, ne govorimo o lepoticama našeg kraja. Mada, na neki način, mozda i govorimo. Ovo su samo neke od naših najpoznatijih, autentičnih sorti njenog kraljevskog visočanstva šljive.

Naš legendarni nacionalni brend, gotovo simbol srpstva, šljiva je, izvor bogatstva, tradicije i apsolutnog blaženstva (obzirom da od nje nastaje piće srpskih bogova – rakija šljivovica).

Šljiva stiže na trpeze u raznim oblicima a čak 60 odsto šljiva danas odlazi u kace za kominu i koristi se naravno za rakiju što je – na toliko nivoa – sasvim dovoljno!

Inače, istorija šljivarstva u Srbiji proteže se kroz vekove. Na ovim prostorima šljive su gajene u srednjem veku na manastirskim i feudalnim posedima, a od 13. veka i na imanjima seljaka. Ipak, u to vreme najviše su gajene kruške, jabuke, orah i dud, pa tek onda šljive. Tokom turskog perioda voćarstvo se postepeno razvijalo, a šljiva je polako preuzimala primat nad ostalim voćem.

U vreme Miloša Obrenovića ulaže se mnogo u razvoj šljivarstva, tako da izvoz šljiva postaje unosan posao. Sve do 1864. šljive su korišćene, pre svega, za proizvodnju rakije i pekmeza, a od tada počinje i njihovo sušenje.

Naglu ekspanziju šljivarstvo doživljava 1878, kada je u Srbiji većina vinograda uništena filokserom. Tada se naprečac povećava trgovina šljivom, kao i rakijom šljivovicom.

Posle Prvog svetskog rata rastao je broj stabala požegače, a ekspanziju šljivarstvo doživljava od 1945. Pored povećanja broja zasada, naročito se razvija proizvodnja novih sorti. Zanimljivo je da se neke od njih danas više gaje u drugim evropskim zemljama, nego kod nas.

Šljivovica je dobila naziv po istoimenom selu, koje se nalazi na tromeđi između Mokre gore, Tare i Zlatibora. U njemu je oko 500 domaćinstava čija šljiva većinom pronalazi svoje mesto u kacama za kominu, obzirom da svako od njih pravi sopstvenu rakiju. Prvi put je u ovom selu proizvedena 1868. godine. Za razliku od drugih mesta gde se rakija od šljiva zove šljivovica, ovde više vole da je zovu po domaćinu. Kažu da se rodila pre konjaka i viskija i da je pratilja srpskih stradanja i uzdizanja. Junaci su je obavezno nosili u čuturici, a služi se i za nazdravljanje i za ohrabrenje prilikom početka nekih radova. U našim selima, muškarci, po buđenju, popiju čašicu ljute, da, kako kažu, speru viruse i ubrzaju cirkulaciju. Ponegde se još zadržao običaj da se uz kafu i ratluk posluži čašica šljivovice, pa i posle toliko vekova, bez rakije, ni danas ne može da prođe ni veselje ni tuga.

Veliki broj naših seoskih ali bogami i prigradskih domaćinstva proizvode svoju rakiju. Plastične kace su nezaobilazne I savršene upotrebu u apsolutno svakoj fazi izrade rakije. Idealne su za odlaganje komine i kljuke (ostavljeno voće koje vri, odnosno fermentiše do određenog trenutka kada se od nje dalje peče rakija- opšta kultura). U našim krajevima se za kominu, pored šljive, koristi čak 20 vrsta voća. Ostatak od pečenja rakije ili džibra se takođe može držati u plastičnoj kaci. Otporne su na sunčevo zračenje i postojane na temperaturama od – 30 do + 60oC pa se mogu postavljati na otvorenom prostoru preko cele godine, bez obzira na vremenske uslove. Lagane i pogodne za manipulaciju, plastične kace su nezamenjiv i sastavni deo skoro svakog domaćinstva zbog svoje višenamenske upotrebe, dugotrajnosti i osobine da ne menjaju ukus i svojstva materije koja se u njima skladišti. Nakon pranja plastične kace se mogu upotrebljavati i u druge svrhe tj skladištenje vode za piće, za navodnjavanje itd.